Пише: Дарко Јововић
„Проту Драгана је волио народ“. Ово, између осталог, изговори митрополит Црногорско –примораски Јоаникије, док се, испред манастира Ђурђеви Ступови, у присуству бројног свештенства и вјерника, опраштао од протојереја ставрофора Драгана Ристића, ком Бог намијени да, под овом небеском капом, проживи 54 љета. Додаде митрополит Јоаникије да је Отац Драган, како су га његови Беранци, углавном, ословаљвали, „био кротак, безазлен, човјек и онај прави народни свештеник, који дијели са својом паством, са својим народом, са било којим човјеком кога срете у животу и зло и добро“.
Ово је, засигурно, најбоље, најљудскије и најтоплије слово о свештенику Драгану Ристићу који, као рођени Баранин, прије 31 годину, с благословом блаженопочившега митрополита Амфилохија, дође у Беране да, међу првима, започе радити на духовној обнови народа Васојевића и Лимске долине. Тим прије, јер ово слово изговори владика Јоаникије уз ког је Отац Драган потрошио најљепше годинe свога живота док су служили Богу и вјерном народу у Ђурђевим Ступовима и другим бројних храмовима, чије темеље давно ударише изданци светородне лозе Немањића. Изусти владика Јоаникије још мноштво узвишених ријечи о Оцу Драгану, али на крају пусти и сузу за протом ког је, како и сам рече, несебично цијенио и уважавао, док окупљени народ, тихо, прокоментариса: „Ево и митрополит заплака“. Богами, и народ пусти сузе, заједно са својим владиком Јоаникијем, који је преко двије деценије, столујући у Ђурђевим Ступовима, као епископ Епархије будимљанско – никшићке, са протом Драганом, свакоме, широко, отваро двери манстирске. А та владикина суза као да за вијек вјекова опечати животопис Оца Драгана печатом бесмртности. А и људски је било заплакати над сјенима попа Драгана Ристића, јер како сакрити сузу кад одлази човјек којег је волио народ. Народ који се у глас сложи да тужнијег, а достојанственијег испраћаја Беране одавно није имало.
А народ је волио Оца Драгана, јер је он, по свему, био истински свјештеник и народни човјек. Јер нема породице, као нагласи митрополит Јоаникије, „која је била у неком јаду или биједи да је није посјетио и да није са њом заједно састрадавао“. И не само то, Отац Драган је мотивисао и друге да помажу, што у свом говору посвједоч и владика Јоаникије.
Сјећамо се да Отац Драган није бесједио и говорио дуго, али да је све што је изговарао било толико искрено, увјерљиво, узвишено и мелено за сваког ко до лијека и духовности држи. Из његовог срца нијесу излазиле сувишне ријечи, већ само оне љековите које су и Богу и људима умилне. А бивале су нам умилне и његове шале и досјетке са којима је, често, знао да нас насмије до суза. А сви смо га радо слушали, а слушају се само они до којих народ држи. Слушају се искрени, знавени и мудри. И све то што је Отац Драган носио у себи, док је разагонио духовни мрак из наших душа и радио на очувању старих и подизању нових светиња, чинило га је посебним, али, увијек, народним. Сопствену муку је чувао за себе, да не би оптерећивао друге. Он је имао мандат од Бога да буде ауторитет и у цркви и на улици и у бројним домовима нашим и на сваком мјесту гдје се људи купе. Њега је Беранама Бог послао, знајући да је кадар да, у тешким временима, носећи крст и просипајући духовно сјеме благородно, помогне народу да изабере Христов пут вјерујући. Он је успијевао, из године у годину, да некад празне храмове све више попуњава народом.
Отац Драган је, вјерујући у Бога и у народ свој, спашавао своју цркву и вјеру од невјерника. Бранио нас је од самих себе, учио нас да се волимо и молимо. Стајао је на услузи и вољним и невољним и знаним и незнаним. Радовао се кад су се други радовали, био тужан кад су други туговали. Блажио је ране невољницима, додавао руку бескућницима, пјевао кад смо се рађали, молио се да нас више има на Светим водама Лима, да се браћом призивамо и слогом хранимо. Изазвао нас је да будемо његови и он наш, баш као што и је изазаво и наше сузе док је, упокојен, последњи пут изашао кроз капије Ђурђевих Ступова.
Учио нас је Отац Драган да славске погаче правимо од зрневља које Свети Сава одавно засади у браздама нашим које на Светог Симеона миришу. Зато међу првима и предложи да се у Беранама гради храм у част и славу овог великог светитеља. Гледао је Отац Драган и радовао се како се зида то велелепно здање у центру Берана, да би ове године, уочи саме славе храме, на коју нас је редовно позивао, уснио сном праведника, не дочекавши да се комплетни радови на овој светињи доведу до краја. Но, он себе истински угради и ову и у друге бројне светиње пред којима ћемо се молити за спокој његове душе. Душе из које олиставају поруке: „Волите се браћо и праштајте једни другима“.
Да је Отац Драган, својим добрим дјелима и часним опхођењем према свима, задужио народ берански да га памти и не заборави потврди и ефендија Рахим Муратовић, који се, на Српском православном гробљу, у име Исламске заједнице, опрости од свештеника Драгана Ристића. Он рече да је Отац Драган дуго живо, констатујући да се живот не мјери по годинама, него по дјелима. Додаде ефендија Муратовић, ког смо често виђали у друштву Оца Драгана, и следеће: „А овај човјек, пред којим стојимо, наш брат, наш пријатељ пуно је оставио иза себе”.
Засигурно да ова порука обавезује све нас да схватимо шта је, у мору различитости, потребно да некога човјеком призивамо.
Шта рећи, послије свега, без ХВАЛА, Оче Драгане, што си се молио за све нас. За тобом се морала суза пустити. Тебе је народ волио, ОЧЕ ДРАГАНЕ.
