Objavljeno u listu “Sloboda” 1994. godine
Много је децембара иза мене, али не памтим да је и један био као овај. Копно и суво, не много хладно како зна да бива у децембру. Ни кише ни снијега, а вријеме је и за једно и за друго. За снијег у нашим крајевима много више.
Сутон је, мрак и у мом стану. Палим штерику. У граду живим, а у граду, засигурно, петролејки нема. Ни штерика у сваком дому, јер струја нас освјетљава и многе – грије.
А струје нема. Било је, па трошена, а од Бога није надокнађивана. Празнила се и испразнила акумулациона језера, пресушило у термоелектранама и електро-водовима. Надошла једино редукција. А ми не волимо редукцију и редуцирања. Чак и кад мора да их буде.
Од 13 до 15, од 17 до 19, од 16 до 19 – и више, план је искључења сваког дана. Сутон је, штерика у мом стану гори и телефон звони.
– Код нас нема струје, оглашава се звонак женски глас. Зашто, када ће доћи!…
– Гледа ми се квиз на телевизији, ово је срамота, само нас искључују. Гдје је правда, гријемо се на струју, човјече…
– Кад смо ми на реду, ви то знате, кажите да на вријеме припремимо што на струју припремамо…
Питања у серији, ја дежурам поред телефона, одговарам, а одговори не значе ништа. Народ хоће струју, дуговао је или не, било је или не. Бога не признају, јер многи у њега не вјерују. Бог су диспечер и његова клијешта – одлука о редукцији.
Одмиче ноћ, а струје нема. Чека се као Нова година, да само свине, па да се у кревет пође. Да је само у кући има. Да зазуји замрзивач, макар и празан, да „проради“ телевизор с каквим – таквим програмом, да оживи кућа. Али нема је. Прикаснила и залуд је чекати.
Можда је и боље. Да одморим, да се испавам, да у дан закорачим свјежији но обично. Али како да спавам а град струје нема. Крив нијесам, а криве ме. Телефон звони. Слушалицу више не подижем. Разговор не укида редукцију. Ако због нечег другог важног зову нек дођу лично.
Ионако да спавам не могу, јер град ми нема струје.
C.C.
