Наш колега, познати новинар Дарко Јововић, 2008. године из срца је написао репортажу о Зорану Миловићу.
Ову репортажу, као подсјећање на Зорана, објављујемо поводом његове смрти.
Кућа број 58 у Полимској улици у Беранама, дом је гдје тихо и ненаметљиво живи педесетпетогодишњи банкарски чиновник Зоран Миловић. На први поглед ништа необично да се иза овог имена не крије некад југословенски рукометни репрезентативац, вајар са преко 15 самосталних изложби и хуманиста који је више од 60 пута своју крв добровољно подарио другима. Живи у браку са супругом Ђином, која му је подарила кћерке Јелену, Марију и Милену.
Мало је људи у Васојевићима, а и много шире, који се нијесу срели и упознали са Зораном Миловићем, или чули причу о овом легендарном беранском и црногорском спортисти. Више од двије деценије свога живота Зоран је посветио рукомету. Прве спортске кораке научио је у граду на Лиму, играјући потом у Босни и Партизану. У више наврата носио је дрес југословенске репрезентације, бивао тренер свих рукометних селекција Берана и Црне Горе. Добитник бројних медаља и признања, а више пута проглашаван је за најбољег рукометаша Црне Горе. Био је препознатљив по невјероватно јаком шуту и правим мајсторијама са рукометном лоптом, што је изазивало бројне аплаузе публике, која је необично цијенила овог корпулентног спортисту.
Упоредо са спортом, Зоран је, још као дјечак, носећи у себи ту породичну надареност, почео резбарити у дрвету, правећи предмете који су служили дјечијој игри. Тако је касније заблистао Зоранов умјетнички рез у дрвету, и дошао до изражаја његов таленат, који Бог подари ријетким. Правећи различите фигуре од дрвета, завриједио је пажњу својих професора и људи који се разумију у умјетност, по чијем је наговору, још давне 1972. године, имао своју прву самосталну изложбу у беранском Дому културе. Данас је Зоран умјетник чија је вриједна рука у подрумском атељеу породичне куће створила преко сто скулптура, које су излагане широм Србије и Црне Горе.
-Та прва изложба дала ми је неко одређено самопоуздање и подстакла да се озбиљније посветим овој врсти умјетности. Осјетио сам ту топлину дрвета која кад једном загосподари човјековим срцем никад се из њега не исели. Ту необјашњиву поруку коју сам добијао од неких виших сила преносио сам у једном даху на моје скулптуре, које су постајале дио мене и дио мог живота. Свака од њих је посебна прича, која у себи носи неку поруку и продукт мојих унутрашњих потреба и предодређења да кажем оно што мислим и на шта ме тјера неки унутрашњи зов – казује Зоран.
Његови радови извајани су углавном од ораха, крушке, брезе, трешње, јавора… Ти комади дрвета, прије него што Зоранове вјеште руке почну у њема да преносе различите креације, морају бити посебно припремљени, што подразумијева сушење најмање двије године.
-Некада сам имао доста муке да добавим квалитетно дрво за израду скулптура. Али, послије неколико телевизијских емисија, које су говориле о мом стваралаштву, јавио се велики број људи који су ми доносили најквалитетније примјерке дрвета, тако да у наредних пет година не морам да бринем о материјалу од којег ће, надам се, бити створено још много добрих радова. Најзахвалнији рад је у ораховом дрвету, јер пружа изузетне могућности да умјетникова рука исклеше и оне најтананије нити које живе у његовом свијету. Један од таквих радова је скулптура ”Мераклија”, која представља вјерну слику свих оних замишљених боема којима је највише задовољство кад гутљај добре ракије приблаже души, послије чега постоји неко слатко кајање које се дуго памти и препричава – коментарише Зоран.
Миловић је члан и један од оснивача Удружења изворних умјетника Црне Горе, а његове изложбе отварала су позната имена у свијету сликарства и умјетности и то: Мишо Поповић, Никола Кусовац, Катарина Амброзић, Чедомир Мирковић, Драган Недељковић, Милан-Цоко Марковић који о Зорановим радовима записа: ”Чудесне, чедне, искрене, јасне изворне скулптуралне форме, то су оне битне карактеристике које се при првом сусрету са скулптурама Зорана Миловића понесу. Ту изворност овај умјетник је јасно исказао контактирајући без посредника са природом и животом”.
И заиста је тако. Све је у његовој умјетности тако изворно и чисто. Такав је био и као спортиста. Беране и Беранци знали су то да цијене па су му за допринос развоју и афирмацији града додијелили највеће општниско признање – Награду ”21. јул”.
-Највише волим моје Беране коме сам посветио цијели свој живот. Био сам често у прилици да, уз примамљиве понуде, одем из овог града, али је моје срце остало заробљено поред Лима и никада нијесам успио да се ослободим тог ропства. Кад чујем хук ове чудесне ријеке постајем дио ње. Тако једна од мојих скулптура ”Сан” говори о Лиму и сновима утопљеним у таласе ове љепотице. То су снови из којих црпим неку позитивну енергију и која ме прикива за овај град неком необичном снагом која даје смисао мом постојању. Најтеже од свега пала ми је прерана смрт брата Слободана, који се, такође, бавио вајарством и са којим сам заједно имао неколико заједничких изложби. Али тако, изгледа, мора, непредвидиви су човјекови путеви – казује Зоран на крају.
Оставили смо овог господара дрвета загледаног у своје радове из којих допире мноштво ликова опредијељених на молитву за човјеков мир и благостање. Испратила нас је рука великог спортисте, човјека и хуманисте, чије се име у Беранама изговара са посебним поштовањем. Отишао је ка свом атељеу, гдје ће у Божије провиђење, припремљеном парчету дрвета дати неки нови живот.
Љубав побјеђује
Зоран Миловић ради као службеник у Атлас Монт банци, а своје слободно вријеме проводи, углавном, у друштву спортиста или добровољних давалаца крви. Воли да наврати у познате беранске локале, гдје се, уз чашицу више, препричавју разне згоде и незгоде, које, како каже, животу дају посебни замах и димензију.
-Волим све добре људе, и вријеме проведено са њима никада не може бити изгубљено. Посебно се сјећам дружења са познатим, сад већ покојним, режисером и публицистом Здравком Велимировићем, чији је документарни филм ”Сан о љепоти” освојио златну палму. Ја сам био дио тог филма. Такви сусрети и снаже и блаже и дају снагу за нове животне подухвате. Та стечена снага у незаборавним дружењима одсликала се на моје скулптуре које посвједочавају моју борбу у којој љубав побјеђује – казује Миловић.
27. јул 2008. године
