Marijana Janković je crnogorsko-danska glumica i rediteljka, rođena 1982. godine u Crnoj Gori, a porijeklom iz Berana. Kao šestogodišnja djevojčica sa porodicom je otišla u Dansku, gdje je odrasla i izgradila uspješnu umjetničku karijeru. Diplomirala je na Danskoj nacionalnoj školi scenskih umjetnosti 2006. godine, a ostvarila je brojne uloge u danskim filmovima i televizijskim serijama.
Posebno mjesto u njenom stvaralaštvu zauzima film „Dom“, njen dugometražni rediteljski prvenac, inspirisan iskustvom odlaska iz Berana i odrastanja između Crne Gore i Danske. Film govori o porodici, migraciji, pripadanju i potrazi za domom, a kroz priču o djevojčici Maji Marijana je na poseban način sačuvala dio vlastitog djetinjstva.
Njena priča je lijep primjer kako se iz zavičaja može otići kao dijete, a ipak cijeli život nositi svoje korijene u sebi i jednog dana im se vratiti kroz umjetnost.
Postoje priče koje ne počinju trenutkom kada odlučimo da ih ispričamo. One mnogo pre toga žive u nama. U porodičnim uspomenama, jeziku koji smo nasledili, mestima koja smo napustili i ljudima čije su odluke, često i bez našeg razumevanja, odredile naše živote. Za Marijanu Janković, takva je bila priča o odlasku iz bivše Jugoslavije u Dansku.
Njen rediteljski prvenac „Dom“ nastao je iz ličnog iskustva, ali nije autobiografski film. Iz sopstvenih sećanja, osećaja odlaska, razdvajanja, krivice i pripadanja, Janković je izgradila fikciju o jednoj porodici i detetu koje odrasta između dva sveta. U njenom fokusu, međutim, nisu samo oni koji odlaze, već i generacija roditelja koja je svoj život iznova gradila u nepoznatom, često bez velikih reči i priznanja.
Zato je „Dom“ istovremeno priča o migraciji i porodici, ali i o onome što ostaje kada se promeni sve što smo do tada smatrali svojim. O odrastanju pre vremena, pokušaju da pronađemo mesto kojem pripadamo i potrebi da razumemo odluke generacije koja je otišla pre nas.
U razgovoru za Journal, Marijana Janković govori o nastanku filma Dom, odrastanju između dve zemlje, roditeljskoj žrtvi, identitetu i tome kako se odnos prema sopstvenim korenima menja kada i sami postanemo roditelji.
Dom je inspirisan Vašim ličnim iskustvom odlaska iz bivše Jugoslavije u Dansku. U kom trenutku ste shvatili da je upravo ova priča ona koju želite da ispričate kao svoj prvi dugometražni film?
Ova priča je zapravo dugo živela u meni. Prvo sam je ispričala kroz kratki film „Maja“, ali sam osećala da je ispod tih nekoliko scena čitav jedan svet koji još nisam ispričala i koji sam ja toliko dugo nosila u sebi.
Mislim da sam u jednom trenutku shvatila da ne želim više da čekam da neko drugi ispriča priču koja mi je bila potrebna, da se i ja prepoznam.
Godinama sam u danskoj kinematografiji gledala različite priče o ljudima poput mojih roditelja i mene, ali vrlo retko priču u kojoj sam mogla da prepoznam našu priču, zato što su one uvek bile kliše priče o strancima, više kako drugi gledaju na nas strance, a ne realna slika ko smo i šta sve nosimo u sebi.
Žrtvovanje i velika hrabrost generacije mojih roditelja, nikada nije prikazana u tim filmovima o strancima. I onda sam pomislila: ako ja ne ispričam ovu priču, ko će?
Ali „Dom“ nije moja biografija. Uzela sam ono što znam emocionalno, osećaj odlaska, razdvajanja, jezika, krivice, pripadanja, snova, roditeljske žrtve, i od toga napravila fikciju. Sećanja su mi dala istinu, a fikcija mi je dala slobodu.
U filmu se dom ne vezuje samo za prostor, već i za ljude, jezik i uspomene. Šta danas za Vas znači reč „dom“?
Dugo sam mislila da je dom mesto. Možda zato što sam ga kao dete izgubila, pa sam ga stalno tražila.
Danas mislim da dom nije nužno adresa, država ili čak jezik. Dom je osećaj da ne moraš nigde da ideš. Da si tamo gde treba da budeš, ako si sa ljudima koje voliš. Od kada sam postala mama pre četiri godine, osetila sam da je moj dom kada stavim glavu na jastuku pored moje male ćerkice i slušam kako diše. Tu pripadam, pored nje gde god da smo u svetu, ona i moj muž su moj dom.
Mnogi ljudi koji su odrasli između dve zemlje govore o osećaju da nikada ne pripadaju u potpunosti ni jednoj. Koliko je upravo taj osećaj nepripadanja oblikovao priču filma Dom?
Veoma mnogo. Mislim da je to možda i najdublja tema filma.
Kada kao dete odeš iz jedne zemlje u drugu, odrasteš brže nego što bi trebalo. Naučiš novi jezik, prevodiš roditeljima, pokušavaš da razumeš nova pravila, a istovremeno pokušavaš da ne izgubiš ono što si ostavio iza sebe.
Ali danas više ne gledam na sebe kao na nekoga ko „ne pripada“. Možda pripadam upravo tom prostoru između. I mislim da nas ima mnogo takvih.
Kako migracija menja porodične odnose, čak i kada svi imaju iste najbolje namere?
Mislim da je to jedna od najtužnijih stvari u migraciji: ljudi mogu da rade sve iz ljubavi, a ipak mogu da povrede jedni druge.
Moji roditelji su otišli jer su želeli da nama bude bolje. Njihova namera je bila čista. Ali kada porodicu jednom razdvojite, čak i privremeno, ta porodica se više nikada ne sastavi potpuno na isti način.
U filmu me zato nije zanimala samo migracija kao politički ili društveni fenomen. Zanimala me je cena koju plaća porodica.
Kao dete osećaš zahvalnost prema roditeljima, ali istovremeno možeš osećati krivicu jer znaš da su oni sve žrtvovali zbog tebe. Ja sam dugo imala osećaj da moram da „uspem“, da budem dobra priča, jer bi u suprotnom njihova žrtva bila uzaludna.
Danas, kada sam i sama majka, još bolje razumem svoje roditelje. Znam da bih i ja uradila sve za moje dete.
I osećam da sam sa ovim filmom nekako pustila odgovornost za sve, uradila sam najbolje što sam mogla i to je valjda dovoljno da se oslobodim tereta da ja imam odgovornost za sve nas. Da budem dobar primer, da zaslužim mesto za koje su se moji roditelji borili da mi omoguće. Napravila sam ovaj film iz ljubavi i zahvalnosti njima, toj tihoj generaciji koja nikada neće pisati knjige i praviti filmove, koji su otišli u beli svet da omoguće svojoj deci bolji život, samo su tiho radili i trudili se i bili zahvalno za to malo što im se dalo. Ako moja generacija ne ispriča njihovu priču ona nestaje sa njima, i ja sam upravo to pokušala da uradim sa ovim filmom. Da im dam glas, da se osete bitni, uvaženi i viđeni. Da osete zahvalnos za svo žrtvovanje i trud.
Koliko Vam je bilo važno da priču ispričate upravo iz Majine perspektive i šta Vam je dečji pogled na svet omogućio da ispričate drugačije nego da je narator bila odrasla osoba?
Meni je dečja perspektiva bila ključna.
Dete ne razume politiku, rat, ekonomiju ili migracionu politiku. Dete razume samo: mama je tu, tata je tu, moja braća nisu tu – zašto?
I upravo zato je taj pogled toliko snažan.
Maja ne razume sve ono što se događa oko nje, ali oseća posledice svega. Ona postaje prevodilac, posrednik, neko ko pokušava da pomogne roditeljima. Na neki način, ona postaje odrasla pre vremena.
Mene je zanimalo upravo to, kako velike životne odluke izgledaju kada ih posmatramo kroz oči deteta.
Mislite li da druga ili treća generacija dece migranata ima drugačiji odnos prema identitetu od onog koji ste Vi iskusili?
Mislim da svaka generacija dobija drugačiji zadatak.
Moja generacija je imala potrebu da se uklopi. Mi smo želeli da naučimo jezik, da budemo dobri, da uspemo, da roditeljima pokažemo da njihova žrtva nije bila uzaludna.
Danas gledam svoju ćerku i razmišljam koliko je drugačije njeno iskustvo. Ona neće morati da bira između mene i Danske, između jezika svojih roditelja i jezika zemlje u kojoj odrasta. Ona će moći da ima sve to bez ikakvih prepreka.
Ali upravo zato želim da zna odakle dolazi. Jer ako joj ne ispričam priču generacije njenih predaka, ta priča može da nestane. Bitno mi je da izgradi svoj identitet ali i da zna odalkle su joj koreni.
Film dolazi u Sarajevo, grad koji za mnoge nosi snažno emotivno značenje kada govorimo o devedesetim godinama. Šta za Vas znači činjenica da će upravo ova publika gledati Dom?
Ja sam napravila film o jednoj porodici, ali verujem da će ljudi u Sarajevu u toj porodici prepoznati nešto svoje – svoju porodicu, roditelje, komšije, prijatelje, a možda i sebe.
Jer bez obzira na to iz koje zemlje na svetu ili grada odlazimo i iz kog razloga krećemo u potragu za bolji život , mnoge stvari ostaju iste. Potreba za porodicom, za sigurnošću, za pripadanjem i nada da će našoj deci biti bolje nego nama.
Mislim da će publika na Balkanu film doživeti na jedan poseban način, jer su nam iskustva odlaska, razdvajanja, žrtvovanja i teških vremena bliža. To su priče koje su mnoge porodice ovde na neki način živele.
Zato mi je posebno drago što Dom dolazi u Sarajevo. Ne želim publici da objašnjavam šta film treba da znači. Volela bih samo da ga gledaju, da nešto u njima pokrene i da svako u njemu pronađe nešto svoje.
Postoji li miris, pesma ili jelo koji Vas trenutno vrate u detinjstvo?
Miris me najbrže vrati. Ima nešto u mirisima iz kuće, u hrani koju je pravila moja baka, što nijedna fotografija ne može da uradi, kaže se u njenom intervjuu za Journal.
Izvor-journal.rs
