Пише: Дарко Јововић
Када су природа и Господ Бог, или неко трећи, стварали човјека подарили су му и нека чула без којих би тешко могао да функционише у тако сложеном систему који се свијетом зове. Усадили су му чула вида, слуха, укуса, додира и нарочито мириса, како би му се омогућило да осјети оно шта га окружује и што ће пријати његовом организму предодређемом да прима сигнале утемељене у својој физичкој структури. Но, у тој расподјели чула човјек остаде лишен осјећаја пристојности у форми заједничке одлике живог бића, већ му би наметнуто да свака индивидуа, својим мјерним јединицама, дефинише те личне и етичке норме. Зато се у људском роду преплићу скромност и егоизам, одмјереност и претјерано истицање, укус и неукус као нешто што не припада стварним заједничким чулима, већ нешто што се гради и изграђује унутар сваког бића. Захваљујући томе остављена нам је могућност да се, између осталог, дијелимо на емотивне и оне лишене осјећања, на важне и оне који мисле да су сви људи пред Богом исти, на горде и похлепне и оне којима је за живот потребно тако мало. Уједно, због, вјероватно, тестирања издржљивости и потребе да се узајамно уништавамо, у основна природна чула није сврстан бол који је по дефиницији „субјективно, непријатно опажање и осећај, који се може јавити услед оштећења ткива, његовог предстојећег оштећења, или услед психолошких узрока“.
У свему томе је познато да се од бола, као ни од мириса, не може живјети, али није непознато да неки живе да би мирисали, али и да би другима наносили бол. То је тај проток неуравнотежености осјећања оних који сматрају да им све припада и пристоји и оних који мисле да им припада само онолико колико им је Бог намијенио. О томе најбоље говори наша ововремена збиља која је кадра да изњедри појединце који су спремни да вјерују да имају тапију над народом и право да говоре из главе цијелог народа. Они често умишљају да од њих свијет почиње и да имају много јача природна чула од осталих, сматрајући, често, да боље виде, чују, осјећају, миришу и дегустирају све оно што се налази на животној трпези која је, по препорукама духовним, намијењена сваком подједнако. Зато смо свакодневно у прилици да гледамо како ти са јачим чулиним органима надвладавају све друге мирисе који допири до наших обичних чула.
Ти, како их моји Васојевићи називају „мириси“, умишљајући да су им чула много јача од опажања обичних смртника, често, настоје да оне природно препоручене да имају мјеру своје важности, прогласе безначајним за нека битна одлучивања. Раде то, иако су се ови са осјећајем пристојности, својим дјелима, доказали као бића која умију да одмјере шта је у датом моменту мудро чињети, а шта не.
Природно је да ти који себе сматрају важнијим од осталих имају потребу да што више приграбе за себе, јер и глад се не дефинише као чуло, већ као потреба и осјећај за храном. А они који не успијевају да се засите даровима са обичне трпезе, њима, засигурно, треба много више да би његовали осјећај своје важности и значај свог мириса, утицаја и питања. Да би се ослободили неких стега пристојности и мањка даха и издигли у трибуне спремне да уклоне све који им се нађу на путу, потребна је, не само та нарцисоидна комоција и нагон да шире мирисе ( да не кажем нешто друго), већ и да живе конфорно у великим становима модерним кабинетима и да се возе скупоценим аутомобилима. И не само то, они, вјероватно, због привлачних мириса, остављају аманет да им се подигну и велелепни споменици који ће указивати на њихову величину, коју они најбоље виде.
Но, проблем је у томе што ти мирисни великани након губитка могућности да се питају остају незапамћени, иако су то често самољубиви народни изабраници. За разлику од њих они који успијевају да буду одмјерени и пристојни и који су у стању да одвоје укус од неукуса, трају много више. Они опомињу да су чула праведника јача од жеље малих да постану велики. Опомињу да мириси лажних величина не хране цвјетове.
Аутор је ову колумну написао у мају 2021. године
