Већ дуги низ деценија име легендарног љекара Нике Лабовића, изговра се са дужним поштовањем не само на подручју Васојевића и Црне Горе, него и много шире. Његово име носи и Дом здравља у Беранама, што је потврда више да је доктор Лабовић задужио црногорско здравство и да је његова стручна и хумана мисија вриједна дужног помена и поштовања. То је и инспирисало његовог рођака Вукашина Војкана Лабовића да, на бази сјећања, писане заоставштине, фотографија и свједочења људи, сачини књигу под називом „Човјек слободе, знања и хуманости примаријус др Ника Лабовић“. Та књига, како у њеном предговору нагласи проф. др Драшко Дошљак, је својеврсни факсимил људскости и стручности и рукопис истине, топлине и њежности.
-Ова књига је још једно, у низу признања, које је добио др Ника. Берански Дом здравља поносно носи његово име. А, које би друго? Такво нешто припада само одабранима – др Ники. Као што и ова књига припада само заслужницима. Ово је медаља на људским грудима човијечанства – нагласио је Дошљак, пишући рецензију за књигу о којој је ријеч.
Др Ника Лабовић рођен је 25. октобра 1908. године у селу Краље код Андријевице. Основну школу завршио је у родном крају, гимназију у Беранама а Медицински факултет у Београду 1937. године. Током студија постао је симпатизер Комунистичке партије Југославије, због чега је осуђиван и затваран од тадашњих власти. Након дипломирања, због свог политичког опредјељења, није могао да се запосли, па је радио по приватним болницама у Београду. Одмах након избијања Другог свјетског рата придружио се партизанском покрету, пружајући, уједно, помоћ рањеним и болесним борцима. Године 1943. доспио је у Беране гдје је почео да ради на организовању здравствене заштите. Ту мисију је наставио и након рата, препознат као врстан љекар и дијагностичар. Важио је за правог народног љекара који је попримио симпатије широм бивше Југославије. Касније је постао и управник и директор беранске болнице. Био је активан и друштвено политичи радник. Између осталог, биран је и за посланика у Скупштини Црне Горе. Одликован је Орденом за храброст, Орденом заслуга за народ, Орденом рада, Орденом за војне заслуге, а добитник је и највећег општинског признања Берана Награде „21. јул“. Пензионисан је 1964. године, са само 56 година живота, и то по исхитреној одлуци тадашњих власти. Умро је 1970. године од посљедица срчаног удара. Скупштина свих вијећа Општине Иванград 1977. године донијела је одлуку да Медицински центар добије име Др Нике Лабовића, али 1. септембра 1991. године долази до одвајања Опште болнице и Дома здравља, који од тада носи исто име: „Др Ника Лабовић“
Ово је само кратка биографија доктора Лабовића чији је животопис, уз мноштво фотографија из породичних албума, добрим дијелом објелодањен на страницама поменуте књиге. Та сторије о трновитом путу овог познатог љекара обогаћена је ријечима његових савременика који су сликовито описивали оно што је доктора Лабовића чињело препознатљивим и другачијим од обичних, као и ријечима оних који са данашњих одговорних позиција указују на величину човјека чија дјела никад не тамне.
Ту су и ауторови записи о Краљима, мјесту одакле је доктор Лабовић отишао у свијет науке и образовања и винуо се до самих људских и стручних висина. Уз дужано помињање његове породице, чији су чланови били жртве фашистичких снага, на страницама књиге нашла су се и упечатљива свједочења о бројним животним детаљима човјека који је установио организовани здравствени систем на подручју Васојевића. О свестрано образованој особи и хуманисти који је стајао на услузи знаним и незнаним којима је помоћ била неопходна и који су вјеровали доктору Ники. Ту је и ауторово подсјећање да је доктор Ника , поред медицине, имао и друга бројна животна интересовања.
-Волио је да искуша много тога, а посебно је волио натпросјечну спретност и одсуство страха, цијенио је спорт, радовао се модерним токовима и осавремењавању живота у свом граду – наводи у једном од текстова аутор књиге, напомињући да је доктор Ника, носећи љубав према ваздухопловству, био један од оснивача Аеро-клуба у тадашњем Иванграду и можда најзаслужнија личност што је овај град седамдесетих година прошлог вијека имао аеродром за цивилни саобраћај.
Ту је и мноштво других записа које испоставља Војкан Лабовић о легендарном доктору Ники, који, између осталог, откривају да му судбина није била наклоњена и да је отишао на онај свијет не остављајући потомство за собом, чиме је и његова кућа у Беранама остављена на милост и немилост зубу времена у нади да ће се наследници и надлежне институције сложити да се она трајно заштити и претвори у неку врсту објекта од посебног значаја.
Сигурно да је ова монографија драгоцјен прлог очувању имена једног великог човјека и хуманисте, али и вриједности времена кад се из пепела изграђивала домовина и успостављале институције система. Жеља аутора, како и сам истиче у уводном слову, била је да, објављивањем ове књиге, бар донекле одговори ријечима доктора Нике којима је подучавао друге говорећу: „Свак од нас је дужан да за своје људе, народ и крај, учини оно што може, и то на најбољи начин.“
-Ја желим да се овом монографијом одужим човјеку који нам је био узор, јер вјерујем да је један овакав запис о њему, може послужити као добар примјер многима око нас. Срћени случај је хтио да будем члан породице др Нике, али, ја одужујем дуг сјећања, не на рођака, него на тог сјајног љекара и човјека. Његова животна и радна биографија то у цјелости доказују. И да припадам неком другом презимену учинио бих исто. Овако је само дуг већи- наглашава аутор књиге.
И заиста Војкан Лабовић је, публикујући ову књигу, вратио дуг и свом завичају и доктору Ники, чија дјела и часно животно трајање употпуњују свијетлу и сјајну историјску страницу знаменитих Васојевића.
Блиставо народно бисерје
Проф. др академик Драгутин А. Ђукић, пишући рецензију за ову књигу нагласи да је Вукашин-Војкан Лабовић успио је да расуто народно бисерје сакупи и да оно блиставо свједочи о части и слави доктора Нике Лабовића, било на основу народног предања било на основу његовог дјела.
– Бесједити о доброљубивом и моралнообновном Др Ники је трновит пут тражења запретаних истина на трагу велике мисли која је постала изреком: „Сви смо ми сиромашни, само је народ богат“. И, заиста, народ који је имао и има овакве појединце веома је богат, само под условом да их не заборави. Ова књига је допринос том незабораву, односно богатству народа, чему допринос даје приређивач, аутор ове књиге, Војкан Лабовић – нагласио је Ђукић.
Д.Јововић
