Свако ће признати да није лако људима који ефектно раде по седам или осам часова дневно. Но, ако се том времену дода још који сат вишка, рецимо четири сваког дана, затим напор да се проникне у оно што се слушало тих четири сата на настави – закључиће се да је врло тешко издржати све то. Такви људи су, практично, „распродати“ читав дан – и радни и наредни. А има људи у Фабрици целулозе који то издржавају: и раде и уче. И тако из дана у дан.
Остаје нам само да им искрено стиснемо руку и одамо им признање које потпуно заслужују, јер се не јадају, јер све подносе мушки и раднички, јер су све то свјесно прихватили – као обавезу, као дуг себи, и фабрици. Ти снажни људи и духом и изгледом, људски раде и људски подносе напоре рада. Њих је око 50. Сви су задовољни што су им пружене шансе да се оквалификују и употпуне стручна знања, сви одобравају одлуку органа свог колектива да се радницима омогући стицање квалификације за обављање посла на мјестима на којима раде. Ван сваке је сумње да је тај поступак не само паметан потез, него најправилније рјешење у кадровској политици унутар фабрике.
Разговарали смо са некима од којих, не бирајући их, већ их узимајући среда, онако како смо ибилазили погон.
Први на кога смо наишли био је Хасо. Он је из Затона. Када нам је објашњавао како рукује модерном машином и описивао принцип њеног рада, морали смо озбиљно да начуљимо уши да бисмо разликовали звук његовог гласа од звука машина, које су врло бучно понављале исте ритмичке тактове. Има нешто слично између тих фабричких машина и људи, нешто што би се могло назвати – заједничким пулсом рада. Привикне се човјек на оно вјечно понављање звука и то почиње да му „улази у крв“ како рече Хасо, и у крви послије да се понавља и постане дио свакодневног живота. „Ми пулсирамо скупа. Кад ми се учини да нешто не иде потаман, дигнем уво – машину по срцу и пјевању познајем“. Озбиљно то каже озбиљни Хасо, и добро вели – машина има, ако не душу, оно „срце“, као што и сваки погон има свој дах, мирис, свој такт. И нехотично човјек мијења ход кад јој чује рад, скраћује или пружа кораке да би се по такту, онако како то чини тек демобилисани војник кад чује ритам корачнице, али се овдје мијења корак послије неколико метара, према такту друге машине. Заиста, сваки погон има свој корак и свој такт, људи су их призватили као нужност навике и потребе, јер се овдје човјек мора управљати према раду машина, јер и он исто толико зависи од њих колико оне од њега.
- Претјерано је напорно, али може се – био је једини коментар наших питања.
Тако из погона у погон. Негдје шишти, негдје брунда, негдје шкргуће, гвожђе је гвожђе, једино људи ћуте и у свом миру послују.
Цимбаљевића смо нашли у одјељењу испирања. Бркат и насмијан. „Ја сам тренутно „скитач“, радим на оним мјестима гдје треба. Не правим питање, и чешће их мијењам… А награда за рад, нека посебна није дошла, ако мислите на награду за рад на радном мјесту. Да се разумијемо – претпостављени су ми увијек признавали рад. На крају прошле школске године награђен сам за одлично учење – са тридесет хиљада старих динара. И посао и школа ми иду од руке. Учио бих и даље ако буде прилике“.
Миладин Јеврић, такође награђен за врло добар успјех, ради у погону гдје је температура велика, гдје су услови за рад прилично тешки. Био је члан Радничког савјета, а мандат му је истекао. Изјавио је да би био веома задовољан кад би могао наставити школовање, сваку би шансу искористио, али под условима под којима сада ради и учи, каже, да то никако не би могао. „Надам се да ће нам пружити још коју могућност да стекнемо бољу стручност и квалификацију. Примања су ми доста ниска, немам ни стана, али не бих (нити ћу) никако напустио фабрику. „Тако је то кад се човјек сроди са радним мјестом“.
Чини се да најтеже услове за рад имају радници у лектролизи, гдје се ради са хемикалијама, особито они који раде на ћелијама, јер се при разлагању ослобађају веће количине живине паре, паре од лужине и слично. А температура је висока и употреба гасмаске нужна при раду. Ту се, између осталих, налазе радници – ученици Ђукић и Мијовић.
„Догоди се, каже Ђукић, да послије радног времена нијесам способан да пратим наставу, а морам да радим и учим, јер друкчије не бих могао задржати радно мјесто. Уосталом, млад сам, што да не учим кад могу. Добро је што су нам омогућили да се оквалификујемо“.
Мијовић већ скоро седам година ради на „ћелијама“. На његовом радном мјесту ради седам радника распоређених по смјенама. Рекао нам је: „Са сигурношћу тврдим да је ово радно мјесто најтеже у фабрици са аспекта услова рада. Радим колико могу и умијем, а могу и умијем. Тачно – тешко је, врло тешко. Чешће потражим неку рупу да удахнем колико-толико ваздуха споља. Добар сам ђак, низао сам неке четворке. Само имам врло одговорно радно мјесто, јер једна моја мала непажња и грешка скупо би стала и фабрику и овај крај“. Искрено је изјавио да није задовољан личним дохотком, јер још нема бенефиције које собом носи квалификација. Сем тога, сматра да би било обавезно да се радници са „ћелија“ једном полугодишње специјалистички прегледају. И он би хтио да учи даље.
Рекосмо, нијесмо посебно одабрали раднике за разговор, а да смо то хтјели, увјерени смо да би наишли и на доста осталих добрих произвођача који се сукобљавају са истим тешкоћама, са истим проблемима.
Када смо за собом оставили хуку машина, њихов „пулс“, испарења и мирисе, лакше смо почели да дишемо. Сад смо чули умножене звукове, јер су нам уши биле некако као прочишћене. Отишли смо убијеђени да ће се остварити жеља и амбиције тих вриједних људи и ђака. Желимо да тако буде, а вјерујемо да ће им одговорни људи из овог нашег гиганта знати и хтјети пружити шансе које прижељкују.
И њима и другима који чекају свој рад.
Милорад ЈОКСИМОВИЋ
