Objavljeno u listu “Sloboda” 1994. godine
Када се год говори или пише о некадашњим беранским спортским данима, односно великим успјесима овдашњих клубова и појединаца, носталгија не може човјека да мимоиђе. Додуше и она је доста лоше упакована, онако на наш начин, провинцијски. Тако човјек дође у ситуацију да тихо жали за нечим, а не умије то достојанствено да чини. Носталгија ако је права, достојанство се подразумијева.
А у овом случају јесте права. Сјећамо се, по ко зна који пут, оних изузетних кошаркашких, боксерских, фудбалских и стонотениских резултата, уз присуство поноса, а и жала што сада није ни приближно тако. Зато и подсјећамо на прволигашку кошаркашку генерацију Недића, Букумире, Радуловића, Поповића, Мусића и других, њиховог учитеља Радула Вешовића и оне драге нам феште, што су нам приређивали на „стадион крај Бегине куће“. Било, па прошло. А гледали смо тада овдје Ћосића и Ђерђу, Данеуа и Басина, Чермака, Кораћа, Цветковића, Јанковића…
А како тек заборавити чувену боксерску шампионску генерацију Башића, браће Добрашиновића, Љуце, Нишавића, Булатовића… И тренера који је као од шале стварао асове, професора Баћа Миловића! Харали су ринговима широм земље, а и иностраним, освајали златна, сребрна, бронзана одличја, проносећи славу нашег спорта. Па, успјеси породице Вујадиновић у стоном тенису, о чему би се књига могла написати.
А када је ријеч о најљепшој „споредној ствари на свијету“, тек има чега да се сјетимо. Друголигашки дани и одличне игре оног тима Жељка Марковића, када су нас под Богавским брдом одушевљавали Вуксановић, Марковић, Зејниловић, Бошковић, Зекић, Стојанац, Ђешевић, Мартиновић, пок.Дошљак… то су фудбалски дани, као измишљени за незаборав.
Све ово пишемо, не само због подсјећања, већ ради подстрека садашњим генерацијама беранских спортиста, како би овдашњи резултати у овој области живота били што бољи. И, биће они сигурно, ако носталгија за прошлим спортским временом буде истинска.
Без провинцијског паковања. Б. Кораћ
