Јуче је у родном селу Крајишта, испод самих Комова, сахањен Војо Светозарев Бабовић, препознат као човјек који је својим хумором и особеним горштачким понашањем завриједио интересовање бројних медија и људи од пера који су своје биљежнице пунили причама о занимљивим личностима и догађајима. Иза њега остале су бројне досјетке и анегдоте које се радо препричавају у народу, а његови упечатљиви цитати о људима и животу испод Комова, изречени изворним нагласком, преношени од уста до уста, постали су прави хитови и изван Црне Горе. Бабовић је проживио 72 године живота, бавећи се традиционалним дјелатностима у свом радном крају, налик на своје претке. Дуги низ година радио је и као чувар Еко катуна на оближњој планини Штавна. Бабовић је тада својим хумором одушевљавао бројне госте, а многи су долазили да посјете Комове само да би се срели са овим корпулентним интерпретатором саркастичне животне збоље и народног духа на простору Васојевића. Он је тада био предмет и телевизијских емисија, а Радио Беране, за ови прилику, преноси репортажу о Воју Бабовићу из књиге „Из пера репортера“, аутора новинара Дарка Јововића, коју је сачинио октобра 2009. године.
ЕКО КАТУН „ШТАВНА“ ПОД БУДНИМ ОКОМ ЧУВАРА ВОЈА БАБОВИЋА
Хумором опчинио госте
Од како је прије три године на прекрасним падинама планине Штавна, испод самих Комова, отворен истоимени еко катун, о његовој безбејдности брине Војо Бабовић (58) из села Крајишта. За кратко вријеме, због своје урођене склоности за хумор, побрао је бројне симпатије свих оних који су закорачили на ове просторе у намјери да се суоче са тајнама природе које господаре испод васојевићког Олимпа, како многи називају планину Ком. Сусрети у еко катуну са овим корпулентним горштаком остали су у дугом сјећању знаних и незнаних заљубљеника у царства тишине и висине. Из тих сусрета настале су бројне приче и анегдоте, које се, из дана у дан, врло радо препричавају, уз нескривену жељу да Војо, као главни јунак, поново буде дио неког новог доживљаја кад се крене висинама у походе.
– Судбина је хтјела да останем вјеран комским висинама, које су одувијек одолијевале муњама и невременима и настојању разних освајача да запосједну њихову љепоту. Комови су остајали своји на своме, умивени погледима наших предака, којима су чојство и јунаштво увијек били на првом мјесту. Зато сам радо и прихватио понуду општинских челника да преузмем дужност човјека који ће водити рачуна о безбједности еко катуна, који представља прави украс Васојевића и који је за кратко вријеме угостио бројне туристе и пролазнике. Све сам те госте, углавном, дочекивао са осмијехом на лицу, знајући да је тај први утисак увијек најважнији у животу – наводи Бабовић.
Испраћа он тако и дочекује туристе трудећи се, заједно са осталим особљем, да њихов боравак у еко катуну буде што пријатнији. Не воли, како каже, дуге и хладне зиме када снијег на овом мјесту зна да напада и по три метра и потпуно паралише живот. Остаје он тада данима без игдје икога у еко катуну, другујући са самоћом и слушајући завијање вукова које ремети завичајну тишину.
– Љети је овдје много љепше. Има доста народа. Од недавно је асфалтиран пут који од Трешњевика води до еко катуна, у настојању да профункционише и зимски туризам. Претходних година мјесецима сам био у овом туристичком комплексу, пазећи будно да се не деси нешто што не би требало. Тешке су и дуге те зиме, али навикао сам и на то. Обезбиједим храну и све остало потребно за живот, па ме ништа не може изненадити. Наиђу вукови, али ловом се бавим још од дјетињства, па ми ни то није необично. Највише волим мирис прољећа, јер је то знак да ће овдје поново бити доста народа, што гарантује нека нова дружења и упознавања која живот чине животом – набраја Бабовић.
Жали он за неким минулим временима када је на катунима било доста сточара, који су, уз звуке фруле, напасали бројна стада на предивним травнатим пространствима. Иако је у поодмаклим годинама, Војо, још увијек, није успио да формира породицу. Ипак, искрено се нада да ће се и то ускоро десити, чиме би остатак његовог живота био знатно љепши и занимљивији.
– Села све више остају пуста. Нема момачке и дјевојачке пјесме. Сви некуд одлазе далеко од свога завичаја. Враћају се повремено љети, и то на кратко. Затварање фабрика у Беранама и Андријевици додатно је условило велику миграцију становништва. Људи су одлазили у потрази за неким бољим и лакшим животима. Само су они највјернији и најоданији завичају остали да живе овдје. Има доста неожењених момака који би радо засновали брак, али дјевојака једноставно нема, а оне из града ни пушком не можеш натјерати да дођу на село. Прије на нас неожењене баце око странкиње које дођу да виде Комове, него ове наше домаће љепотице. Вријеме је показало да се оне које су се упецале на „поткомовски мамац“ нијесу покајале због тога, већ су постајале добре супруге и мајке, какве само човјек може да пожели. Вјерујем да и за мене постоји једна таква – нада се Бабовић.
Остаје да вјерујемо да ће Војо, убрзо, пронаћи изабраницу свога срца, чиме би отворио другу страницу у свом животу и створио простор за неко ново, њему својствено, приповиједање. До тада остаје мноштво оних старих испричаних и недоречених прича које су нашле мјесто у нотесима бројних новинара и путописаца који су у еко катуну, али и у Војовој кући у Крајиштима, осјетили топлину и гостопримство проткано изворним духом поткомовског човјека, чија мудрост допире између редова онако као у пјесми народног пјевача која гласи: „Јеси л’ кад год Комом пролазио / кроз облаке кроз јелике танке? / Је ли и тебе заклињала мајка / да не трпиш силу и неправду / и да јој се не уклањаш с пута“.
