Piše: Darko Jovović
Кад човјек, попут Милутина Харија Ђурковића, испуни овоземаљско битисање тако часним и узвишеним трајањем, онда је, можда, о таквим људима сувишно трошити ријечи, јер о њима најбоље говоре трагови утиснути у времену у ком су живјели. Ипак, Хари својим одласком мами искрене ријечи, јер је са карактерним знаковљем задјевеним поред свог имена и презимена оставио сјећања која обавезују. Тим прије, јер сам, пролазећи данас кроз Васојевиће, од мноштва људи које сам сретао чуо како кажу: „Оде наш добри Хари“. Засигурно да је ова констатација, коју изрече наш народ, најбоља потврда да је Хари својих 70 љета, проживо онако како то раде људи надојени добротом, племенитим идејама и честитим намјерама.
А животна прича о сликару, културном раднику, пољопривредном произвођачу, дугогодишњем предсједнику мјесне заједнице Краље, одборнику, друштвеном активиси, планинару, извиђачу, риболовцу Милутину – Харију Ђурковићу, из села Краље код Андријевице, прави је примјер како је неко волио свој завичај и истински му и искрено враћао дуг.
Рођен у кући на којој се налази спомен-плоча на којој пише: „На путу за Цетиње, маја 1883. године кнез Петар Карађорђевић је за три брата Ђурковића, претке своје лозе дао новац за изградњу ове куће.” Тај натпис на зиду овог каменог здања говори о величини Харијевог братства и дубоким историјским коријенима који посвједочавају да је Карађорђев дјед Јован рођен, баш у Краљима, одакле се већина његових потомака одсели далеко по свијету.
Понио је Хари својм рођењем из велике куће Ђурковића и сликарски таленат. Од раног дјетињства почиње да ствара слике у којима је износио тиху суморност овога краја, испуњену топлином боја лирског амбијента и композиције, прерастајући касније у правог умјетника. Љепота и љубав завичаја мотивисали су Милутина Ђурковића да свој животни вијек потроши ту испод родних Комова. Имао сам прилуку да га често затекнем у свом атељеу како умјетничком руком „исписује” завичајне предјеле.
-Овдје ја тумачим свијет, природу, ствари које ме окружују и покушавам да свему дам своју мјеру, свој поглед и одгонетку. То је, у ствари, моја потрага за љепотом и спокојством који касније оживе на платну и употпуњују драж мог окружења – говорио је Ђурковић.
Створио је тако Хари доста слика, излагао на бројним групним и самосталним изложбама, истичући завичајну топлину као нешто најузвишније што може да се осјети.
-Нигдје, чини ми се, сунце не излази љепше него овдје у мојим Краљима. Овдје су звијезде тако близу, све је нетакнуто и величанствено. То ми даје мотив и инспирацију да спојим дух и природу, пренесем га на платно и заокружим цјелину – казивао је Ђурковић.
Поред тога што је сликао, Хари је, као изузетно свестрана личност, стизао на све стране и то увијек тамо гдје се људи купе. Био је и учесник и стални гост бројних културних дешавања. Дао је велики допринос да се сви сликари са подручја Краља и Бара Краљских овјековјече у једној заједничкој књизи. Сваки свој корак пружао је са жељом да му завичај не изгуби богом поклоњени сјај. Под његовим руководством у Краљима је одређено толико значајних послова да је све то тешко побојати. За сопствени живот му је требало тако мало, али је за своју родну груду тражио и много више од оног што јој је било намијењено. Зато завређије велики наклон свих добронамјерника, ту испод завичајног неба, гдје је, чекајући свитања, у динамичној слици боја и живота, све одмјеравао питомом душом умјетника и човјека.
Хари је волио дружења која је често знао да опечати за кафанским столом. Знао је да каже да се ту исцртава најљепши слика који траје и о којој се дуго препричава.
Те приче Хари је, са припитомљеним болом, однио са собом као најљепше успомене. Иако му живот није био наклоњен, однио их је са надом да послије сваког путовања постоји парче друма и увјерењем да топлијег мјеста на свијету нема од његове Селине којој је се предао за вијек вјекова.
Послије свега, почивај мирно, драги Хари, звијезде испод Комова су тако близу.
