Za Vladimira i Milovana Savića, teren među „limskim“ zgradama nije samo igralište, to je bila njihova prva dvorana, gdje su pravila igre bila jasna: nema odustajanja, nema popuštanja i svaka pobjeda mora da se zasluži.
Na skromnom betonskom terenu, okruženom zgradama, bez trenera, ali pod budnim okom ekipe iz kraja, koja pronicljivo prati svaki pokret, rodila se ljubav prema košarci.
„Košarka je za mene počela na terenima između limskih zgrada. To nije bilo samo mjesto za igru, već i škola života. Tu se učilo kako pobijediti, izgubiti, biti hrabar” kaže Vladimir.
Vladimir sa sinom na “Limskim”
Njegov brat Milovan dodaje: „Gledajući брата и старију генерацију како свакодневно играју баскет, било је довољно да се и ја заљубим у овај спорт. Лимске су биле магично мјесто — школа, забава, sastanci, rastanci, бјекство од проблема, sve u jednom“.
Od tih početaka preko domaćih i inostranih timova i raznih profesionalnih tijumfa, prošlo je više od tri decenije. Danas su obojica uspješni u inostranstvu- Vladimir kao trener u Španiji, a Milovan kao igrač i selektor u Norveškoj. Njihov put do uspjeha satkan je od discipline, porodične podrške i neizmjerne ljubavi prema igri.
Podrška porodice, prije svega roditelja, bila je presudna da mlađi Savić pored brojnih talenata, ipak odabere košarku kao svoj životni poziv.
Milovan Savić
“Вјера и породица су стуб свега за мене. Никад нећу моћи довољно да захвалим мојим родитељима што су испоштовали моју одлуку да желим кошарка да ми буде живот. Сигурно да им није било лако, поготово мами преживљавајући све моје повреде, а и обзиром да сам био одличан ђак у школи и да ми је књига ишла од руке, а они просвјетни радници, али кад су видјели колико сам тврдоглав, попустили су. Sјећам се да ми је тата дао један од најбољих савета које сам икад добио у животу: – У реду, одлука је твоја. Гази, дај све од себе увијек, без остатка, и живи са резултатом какав год да буде знајући да си дао све од себе” kaže on.
Iako ih dijele hiljade kilometara, Vladimir i Milovan su svakodnevno u kontaktu, razmjenjuju savjete i podršku. Njihovu bratsku ljubav dodatno osnažuje i ljubav prema ovom sportu.
„Ponosan сам на брата. Његов прелазак у тренерске воде био је природан, ima ogromno iskustvo i разумије игру изнутра” komentariše Vladimir, koju u Madridu već skoro deceniju gradi uspješnu trenersku karijeru.
Njihova povezanost ogleda se kroz to što sve uspjehe zajedno slave, ali se i skromno prema njima odnose, ponavljajući šalu koja ih prati godinama.
“Izmedju nas postoji pozitivna konkurencija koja nas obojicu gura naprijed. Uvijek se šalimo, kada bi on bio MVP utakmice ili šampionata, ili kada ja izbacim nekog igrača pa ih kasnije gledamo na raznoraznim prvenstvima, kažemo – Slabo je to za limske ili doći ćeš mi na limske. Ta veza nikad ne prestaje, bez obzira na kilometre između nas” šaljivo dodaje on.
To što je bio uzor mlađem bratu, poklapa se i sa njegovom trenerskim stilom, jer smatra da on uvijek mora biti primjer.
” Moj trenerski stil je baziran na disciplini, posvećenosti i razvoju kompletnog igrača – tehnički, taktički i mentalno. Smatram da je odgovornost ključ – da igrač razumije da njegov napredak zavisi od njega samog. Takođe, učim ih da budu borci, da nikada ne traže izgovore i da uvijek gledaju kako da doprinesu timu” objašnjava Vladimir.
Vladimir Savić
U sportskoj priči o uspješnim karijerama braće Savić, nemoguće je ne pomenuti Duška Koraća, njihovog ujaka i čuvenog sportskog novinara, koji je bio mnogo više od podrške sa strane.
” Ујко је био главни кривац за заљубљивање у спорт. Брат који је био опсједнут кошарком, никад није могао да се начуди како сам био у стању да гледам 4, 5 сати без престанка скијашке скокове, слалом, скијање на леду, атлетику. Све је то било Ујково масло. Био је строг, а велики шаљивџија, правичан и имао срце за читав свијет. Много сам волио да проводим вријеме са њим и слушам догодовштине из свијета спорта док смо исправљали криву Дрину у Ржаници (мијењали смо ток Калударске ријеке)” prisjeća se Milovan.
Govoreći o ujaku, jednom od najvećih imena sportskog novinarstva na ovim prostorima, Vladimir kaže da je on na njegov profesionalni razvoj imao veliki uticaj.
” Bio je britko pero, revolucionar u prenosima bijelih sportova i atletike. Iako nije bio direktno vezan za košarku, njegovo viđenje sporta, života i svijeta uopšte pomoglo mi je da budem ono što jesam. I da, nedostaje mi puno. Siguran sam da bi bio ponosan na nas, a znam i da nas prati odozgo. Pamtim ga po njegovom duhu, energiji i načinu na koji je pristupao sportu i životu. Njegova posvećenost i ljubav prema sportu su nešto što se rijetko viđa” emotivno odgovara Vladimir.
Vladimir i Milovan ipak, među najveće uspjehe ubrajaju to što su ostvareni porodični ljudi. Sa puno nježnosti govore o svojoj roditeljskoj ulozi i svojim životnim saputnicama.
” Испунио сам свој дечачки сан. Живим кошарку. Због ње сам успио да превазиђем неке дјечачке болести, да путујем, обиђем многе земље, упознам различите културе, упознам нове људе и стекнем много пријатеља, научим нове језике, научим да водим рачуна о свом тијелу и значају исхране и тренинга, да зарађујем и обезбједим храну за најближе, да помогнем родитељима да направимо нашу кућу. Пар мојих пријатеља може да потврди ову моју причу, да када би смо срамежљиво причали о цурама, ја сам увијек говорио да ћу да оженим коврџаву, зеленооку. Кошарка ме је одвела у царски град Крушевац, гдје сам упознао моју коврџаву зеленооку која ми је подарила моје највеће достигнуће, троје дјеце и пуну кућу среће” kaže za kraj razgovora Milovan.
“Limske” decenijama ostaju iste, simbol dobrog basketa i zabave, upornosti i strasti. Nove generacije, one koje sanjaju uspjeh braće Savić, znaju da ako se dokažeš na Limskim, spreman si za igru.
Milena Bubanja Obradović
