Piše: Darko Jovović
Најљепше године свог живота Михаило Лалић је потрошио пишући о свом завичају, о нашим диобама, које, нажалост, трају и до данашњих дана. Стављао је до знања да су нам и среће и несреће и удруживања и подјеле заједничка стварност и да су и „ови“ и „они“ наши. Тврдио је, знајући какви смо, да ћемо се дијелити док и задњег ува буде било испод суђеног нам поднебесја. Да је био непогрешив у својим предвиђањима говори и данашња црногорска збиља коју модерно наоштрене граничне линије расијецају на дугачко и нашироко, по свим могућим шавовима. Свакодневно се побијају међаши у све што се може подијелити барем на пола. Дијеле се општине, градови, села, шуме, ливаде, планине, ријеке, њиве, улице, куће, тротоари, пачак и цркве и гробља. Дијеле се браћа, поново на „ове“ и „оне“, на заслужне и оне који то нијесу, на патриоте и издајнике. Све се дијели, па и заједничко нам небо, вода, ваздух… Диоба нијесу лишени ни наши преци и родитељи, разапети између свог потомства које се годинама надгорњава доказујући ко има више права на оно с чим располажемо.
Тако су недавно у Васојевићима два сина, од којих се један изјашњава као Србин, а други као Црногорац, покушали, под старе дане, да подијеле оца. Окупило се читаво село, подијељено у два табора, чекајући исход братске диобе. Знатижељни којем ће се сину старац привољети, омладинци, који поцијели дан бораве у кладионицама, припремише и листиће за клађење са истим квотама и заједну и за другу страну. Изведоше старца испред куће у којој су му се рађала дјеца, сва подједнако блиска срцу. Кренуше синови да га дијеле и да јасно утврде која му је страна српска, а која црногорска. Ставише међаше у његове изнемогле кости, очекујући да сам каже којем ће сину припасти лијева страна која им, због јуначког му срца, бијаше много важнија од оне десне. Видјевши каквих је мука допануо, тежих и одоних са којима се суочавао СтариВујадин, и каквој му спрдњи рођена дјеца излажу измучено тијело старцу препуче срце. Тако пропаде клађење, а синови осташе у вјечитој дилеми које имао веће право на очево срце да ли брат Црногорац или брат Србин.
Изложише тијело старца испред сопствене му куће која једина остане запаљена за вријеме Другог свјетског рата. Из ње су поникла браћа одкојих неки одоше у четнике, а неки у партизане, знајући често да између себе заметну крвави бој. Кад су долазили да је пале ни једни ни други нијесу могли у њу угарак да ставе,јер би у оба случаја ударили на своје. Тако су се, жељни огња, премучали пред бијелом кулом, исто као што су им се данас потомци о јаду забављали док су покушавали оца да подијеле на равне части.
Тешке ли диобе, рекао би неко са стране ко нас не познаје довољно добро. Међутим, овакве диобе нама падају лако, јер ми више волимо да се дијелимо него да једемо и пијемо. Милије нам је присуствовати диоби него свадбеном весељу. И позориште би оставили кад је диоба у питању, јер већег циркуса нема него кад ми крене мода ударамо међе и да утврђујемо коме шта припада. Посебна је занимљиво кад кренемо да дијелимо патриотизам, јер смо ту најосјетљивији. Ако неко покуша да „дрмне“ више патриотизма него што га следује може и глава да му оде са рамена. Кад неко дохвати више бабовине, од оног другог то и није нека греда, али ако загризе већи дио патриотског колача, онда перје лети на све стране. Но, није се томе чудити, јер и наши су се преци увијек дијелили од Косова па на овамо на патриоте и издајнике. Зато нас, на сву срећу, има на све стране свијета. Да то нијесмо радили никуд не би мрдали и мање би били познати. Овако смо се исцијепали до максимума, па гдје год се окренемо представљамо мањину. А и боље је тако, јер како би онаko големи стали у једну државу. Уосталом, да није било диоба не би сигурно билони Лалићевог „Злог прољећа“, дјела у коме нас је прочитао до корица, док је и своје родно мјесто називао Међом. Зато се и бојао стварности пишући:
„ Буђење је – као да се извлачим из јаме, мрачне и уске, да бих упао у празнину од које стрепим и већ затварам очи“.
На сву срећу Васојевићи убрзо неће имати шта да дијеле, јер су државни „мозгови“ Црну Гору подијелили на сјевер и југ. Ударили су рампу изнад Биоча и казали:
„Сјевер мора да остане компактна цјелина“. А да би то био, сложили су се да га треба раселити, јер ако не уклониш народон ће и даље по цијели дан побијати међаше и постављати врзине, и тобаш кад ЦрнаГора крупним корацима корача у загрљај НАТО спаситеља.
Autor je ovu kolumnu napisao u aprilu 2015.godine.
