Хаџи Милисав – Мики Тмушић недавно је обиљежио десет година активног истраживачког рада на тему народних игара, пјесама, обичаја и народних ношњи Васојевића.
Посебност вечери, која је уприличена у Полимском музеју, и вриједном јубилеју дала је реконструисана ношња Васојевића која је угледала свјетлост дана послије више од 150 година.
„Ношња Васојевића је уназад неких 150 година нестала са овог подручја, односно затрта је због утицаја свитне црногорске народне ношње и старе Црне Горе. За ту ношњу је карактеристично да нема никаквих тачака са свитном црногорском ношњом, потпуно су различите, рађене од другачијих материјала. Сама по себи је специфична и много лијепа и могу рећи да због тога што је протекао дуг временски период, током којег ношњу Васојевића народ није могао да види, наилазимо на бројне позитивне коментаре, али и чуђења и питања – откуд таква ношња код Васојевића“, истакао је Тмушић.
Он је нагласио да му је посебно драго што су те вечери, са стручне стране, али и као пријатељи, учешће узели Слободанка Рац и Дамир Шиповац, који су бираним ријечима дали свој допринос и несебичну подршку свему оном што је до сада радио и што ради.
„Захваљујући вриједним рукама Николе Бошњака, који је реконструкције урадио као да су оригинали, данас имамо аутентичну ношњу Васојевића. Хвала му на томе а посебно што ме трпио са свакодневним питањима – како све испада, је ли добро и кад ће бити готово. Обишао сам велики број села, обавио бројне разговоре са старим људима, казивачима, од који је већина упокојена, дочекавши дубоку старост. Имао сам ту срећу и задовољство да од њих чујем и запишем бројне приче, игре, пјесме, обичаје и тако их заједнички сачувамо од заборава“, рекао је хаџи Тмушић.
Он је нагаласио да је вече у Полимском музеју било посебно јер су ту били његови пријатељи, они који су му, свих ових година, били и остали подршка.
„Највећа и увијек несебична подршка је подршка моје породице која је у протеклом периоду много трпила ради мене и мог рада, али увијек била снажан вјетар у леђа за све што сам до сада урадио и створио – моја супруга Слађана Тмушић , мој наследник и смисао Јаков, моја мала чупа Јована, моји родитељи, брат и сестра. Да није било њих и њихове подршке сигурно у свему овом не бих успио“, рекао је Тмушић.
Додао је да је прошла прва деценија и да ће и даље настави са радом јер, како истиче, само тако можемо сачувати свој национални идентитет, јер ако то изгубимо и ако немамо своју прошлост коју ћемо чувати, сигурно нећемо имати срећну и успјешну будућност.
Andrija Turčinović, Tamara Babović
BEZ SAGLASNOSTI REDAKCIJE ZABRANJENO JE PREUZIMANJE SADRŽAJA SA WEB PORTALA RADIJA BERANE
