Дарко Јововић
Ожалошћена породицо, драга браћо и сестре, уважени пријатељи,
Познато је да српски језик представља богату ризницу благородних ријечи. Али кад се човјек нађе пред животописом људских, интелектуалних и духовних громада, попут Светислава Света Стијовића, ког данас испраћама на вјечни починак, онда је врло тешко из тог мора узвишеног знаковља посложити и истргнути ријечи које ће у једном кратком опроштајном обраћању дочарати све оно што је одликовало њихов ход овоземаљским свијетом.
Тако и ово моје најискеније настојање да над Световим одром, по нашим светим обичајима, изговорим оно што приличи једном изузетном човјеку остаће недоречено, јер ће, колико год причали о његовом животном трајању, ријечима увијек бити тијесно, с обзиром да се зна да је наш Свето сопственим ријечима и дјелом градио огромне духовне ризнице у којима је било мјеста за све добронамјернике овога свијета.
Но, и поред тога, кроз ово скромно слово, покушаћу да са његових блиставих животних ревера изузмем оне најбитније карактерне и животне црте, уз настојање да не повриједим Светову скромност на коју је био изузетно поносан, и са којом је, замишљен пред нашим честим диобама и неслогама, одмјереним ријечима, крчио трновити пут пред собом.
Свето је рођен 1952. године у селу Сеоце, код Андријевице, од оца Марка и мајке Милене, рођене Губеринић.Ту је на парчету прађедовске земље удахнуо први ваздух живота са усађеним родитељским упутима да је образ пречи од свих погодности овога свијета, а којима је остао досљедан до краја свога живота.
Ту је, окружен са двије сестре и три брата, положио заклетву да ће часно носити свој животни крст и да ничим неће укаљати родитељски дом. Да остане вјеран тој заклетви обавеза га и богато бртственичко наслеђе, јер сви добро знамо колико је лоза Стијовића дала честитих људи, радника, домаћина и врсних интелектуалаца и паметара.
Кад је Свето имао девет година његови родитељи су донијели одлуку да оду са вјековног огњишта и да овдје у Беранама, односно у тадашњем Иванграду, потраже неке прихватљивије услове за живот.
Ту је Свето, као члан једне скромне, уљудне и васпитане породице, која је као таква постала препозната у овом граду, завршио средњу школу, а након тога и студије на Педагошкој академији у Никшићу – Одсјек српскохрватски језик и књижевност.
Прво запослење пронашао је у Петњици, гдје је 11 година у тамошњој основној школи радио као наставник. Добро знам, о чему свједоче и бројни људи са простора Бихора, да је Свето посао просвјетног радника у Петњици обављао крајње предано и савјесно и да је у тој средини, и у школи и ван ње, био изузетно цијењен и уважен, нашта је увијек био посебно поносан.
Након тога Свето је, као литерарно и књижевно надарен човјек, одлучио да одложи школски дневник и да се отисне у воде новинарства. Ношен жељом да о ономе што се дешава у овој средини исписује трајна свједочанства, Свето је свој радни вијек наствио у беранској „Слободи“, листу који је, по својој садржини и људима који су га стварали остао упамћен као информативни и духовни светионик на нашим ширим просторима.
Светово оштро перо у том непоновљивом листу оставило је неизбрисиви траг о људима и догађајима тога времена, онако како то чине само они за које је изговорена или написана ријеч нешто најсветије под овим небеским сводом. Оснивањем локалног радија у Беранама, Свето 1992. године постаје његов уредник и на том мјесту остаје пуних 12 година, односно све до 2004. године, када одлази за Андријевицу како би дао пуни допринос да се и у овој општини оснује локални радио. Утемељивши и ту медијску кућу Свето је пуних десет годна био њен директор и главни и одговорни уредник, одакле је 2014. године отишао у заслужену пензију.
Требало би заиста доста и времена и ријечи да се опише шта је све Свето проживио док је часно обављао тешки посао и у беранском и у андријевичком локалном радију. Зато ћу рећи само да је читавог себе најискреније улаго у потребу да се јавност тачно и благовремено обавијести о свему ономе што је у датом тренутку било од значаја. У свему томе било је много лијепих тренутака, али и оних непријатних који прате ову професију. А није му било лако у том послу, јер је његов радни дан трајао, практично, 24 часа.
У свему томе Свето је знао да прашта, али и да памти, издизао се изнад обичности, изнад оних који су малодушно знали да му понекад упуте и по коју ријеч критике када је с пуним правом указивао на одређене друштвене аномалије. Чинио је то знајући да је много више оних који су имли само ријечи хвале за оно што је његова племенита душа знала да отргне из наше, често суморне свакодневице, и преточи га у текстове и прилоге који са његовим печатом никада неће изгубити сјај.
Свето је уједно сарађивао и са другим медијским кућама. Између осталих, сарађивао је са Светигором и био дописник Радија Црне Горе и Експрес Политике, што само по себи говори колико је имао енергије и воље, да на пољу новинарства да што више, не да би од тога остварио неке материјалне бенефите, већ да би што издашније, често и на сопствену штету, дао на промоцији родне груде.
Његови бројни прилози остаће урамљени у сјећањима читалаца и слушалаца спремних да препознају, њихову топлину, естетику, и отисак ријетко писменог човјека. Био је особен новинар са усађеном лирском нотом, која је одавала карактер његове душе, и са којом је зналачки доминирао у прилозима и текстовима које је правио.
Свето заслужује и трајно поштовање због бројних изговорених бесједа, али и бројних подигнутих здарвица и жалосница и радосница, уз које се радовао туђим успјесима, али и искрено жалио оне од којих се опраштао на овакав начин. А жалио је свакога, исто онако како је туговао за своје двије сестре и два брата који прерано одоше са овога свијета.
Сјећам се са колико је љубави и неког унутрашње топлине Свето говорио о људима са којима је радио и стварао и живо. За своје колеге имао је само ријечи хвале, а то, у специфичном послу којим се бавио, могу да изговоре само велики људи, какав је и наш Свето био, стављајући свима до знања да ријеч сујета не станује у његовој личности.
Свето је уживао велике симпатије и популарност у средини у којој је живио , јер је знао да се опходи према људима, да стиче пријатељства и другарстава, да плијени својим помало боемским понашањем и да кафану доживљава као мјесто гдје се огледа људска ширина и племенитост и најбоље разумију наше различитости. Биће упамћен и као добар комшија и каваљер који је око себе окупљао истинске људе, дајући посебан штимунг свакој ситуацији. Чинио је то као сви они који су остали вјерни нашим традиционалним обичајима по којима смо се препозбавали у културном и цивилизованом свијету. Зато је иза себе оставио незаборавне сусрете, који трају и који ће сјећати на његов драги лик.
Једноставно, Свето је је волио људе, волио је живот. Једном ријечју, волио је све што воле добри изданци људског рода. О томе свједочи и податак да је био препознат и као угледни друштвени и спортски радник и као неко који се годинама налазио у управама бројних спортских колектива.
Свето је свој животни пут крунисао срећним браком са супругом Маријом-Маром из угледне староградске куће Новаковића. Кажем срећним, јер им је Бог омогућавао да могу сложно и господствено да живе, а прије свега подарио им синоне Марка и Младена који су израсли у образоване и успјешне људе спремне за наставак фамилијарних успона јаке куће Стијовића.
Марко је са супругом Иваном Свету и Мари подарио унуке Синмеона и Сергеја, као нешто најљепште што је додијељено њиховом поридичном гнијезду.
Важно је истаћи да су Свето и Мара били прави примјер сложних и успјешних суприжника који су марљивим, упорним и поштеним радом, у жељи да своје потомство изведу на прави пут, у мјери могућег, одговарали свим животним обавезама и задацима.
Послије свега, остаје велика жал што за Светову болест није било лијека. Смрт је била јаче од његове жеље да још поживи и пркоси животним искушењима. Но, и такву Божију пресуду морамо прихватити као неминовност. Тим прије јер сви заједно, а нарочито његова породица, морамо бити поносни, што смо у својим редовима имали једног таквог човјека какав је био Свето Стијовић.
На крају хвала ти, Свето Стијовићу, у име свих Беранки и Беранаца, у име свих твојих Васојевића, којима си несебично припадао, и свих других са којима су дијелио земаљске стазе и богазе, за све што си чинио у жељи да свој прилог човјечности подариш људском роду, онако како то раде само одабрани.
Зато и мртав буди спокојан, јер одабрани се памте. А у то увјерава и јутрос одржана комеморативна сједница у просторијама Општине која још једном показа да си своје име на најбољи начин уградио у историјско трајање овога града.
Свето опрости ми што, овако мален, не рекох све оно што приличи твом имену, иако знам да би ми на све то, онако, у твом стилу, рекао: „Све је то добро, довиђења друже, до неког новог сусрета.
Почивај мирно, нека нико и ништа не помути твој вјечити мир, а у домовима твојих најближих нека станују срећа и благостање.
Ријеч изговорена на сахрани Светислава Стијовића 12. јуна 2024. год.
