Узвишено мјесто међу знаменитим личностима које припадају новијој научној, друштвеној и културној позорници Црне Горе свакако припада и др Петру – Перу Рмушу, професору и књижевнику из Берана који је недавно, у 69-ој години живота, заувијек напустио овоземаљски свијет. Иза Рмуша остало је десетак збирки поезије, бројни есеји, записи, критички осврти, научни радови, коментари, као и мноштво колумни, од којих је неке, годинама, у континуитету, објављивао и у Дневном листу Дан.
Након завршених студија, радни вијек потрошио је радећи као професор српског језика и књижевности у Средњој техничкој школи у Беранама. Поред тога, био је активни друштвено-политички радник и бесједник на бројним скуповима. Иако је стекао титулу доктора књижевности, Петар Рмуш, је остао вјеран завичају, без ангажовања на некој од високошколских установа и института, иако је за тако нешто имао све потребне предиспозиције. Остаће упамћен као неко ко се здушно залагао за очување српског језика и ћириличног писма. Нерадо је, због своје особености, као препознатљива личност на нашим ширим просторима, истицао своје биографске податке и домете у свијету науке и литературе. У књигама које је изњедрио посебно је истицао и наглашавао своју припадност родном Шекулару и планини Мокра на којој је проводио дјетињство и на којој је, како је говорио, најљепше сањао. Тако у својој последњој збирци поезије „Пјевам Мокру“ умјесто биографије записа:
„Завичајни зраци грију и прате, никад се не гасе. Сунце и муње Мокру вјечито дијеле. Ја и јагње посемо Мокру. Загрљени скорупимо снове. Зрак са Мокре буди ми гнијезда и небо отвара. Мокром мисаоно кротим и пландујем, слушам звона и пјесме пастирске. И док негдје лутам по хладном свијету, безнано трагам и афирмишем научну спознају, чини ми се Мокра ме зове, чува и пази“.
У исти мах, прије двије године, штампајући збирку пјесама „Јаук вука с Проклетија“ Рмуш је, умјесто предговора и било чега другог сем пјесама, на почетној страници књиге утиснуо ријечи:
„Доктор књижевних наука, из вучје баладе космичких проклетија, срета облаке и одјеке што вјечно трају, бију и играју, пуне и празне колијевку човјечанства, помјерају границе, испашта трагику вучјег јаука над савременим друштвеним злом, свијетли жаром ријечи и искром мисли, открива човјека, отвара и буду животност, осмишља, ведри и грије, пошумљава и гнијезди пространства среће, прижељкујући сања ренесансу човјечности“.
Засигурно да ове ријечи најбоље илуструју личност Петра Рмуша, по свему јединственог беранског професора, ствараоца, мислиоца и интелектуалца који је за собом оставио упечатљиве животне трагове и дјело вриједно сваког поштовања.
Рмуш је 28. јула сахрањен на Српском православном гробљу у Беранама уз опоруку коју је оставио – да се над његовим одром не држе опроштајни говори.
Дарко Јововић
