Пише: Дарко Јововић
У неким ранијим вактовима посао дрвосјече није се убрајао у елитна занимања. Тим прије, јер је то био изузетно тежак позив, ком су, углавном, прибјегавали људи чија је физичка конструкцијапремашивала неке устаљене габарите. Ти су људи, у нашим крајевима, називани и гороломи, јер су представљали персонификацију за снагу, или силу, којој коефицијент интелигенције није покретачка основа. Уз то, иако се радило о изузетно напорном послу, дрвосјече нијесу адекватно награђиване. Остало је забиљежено да је, у неким кризним временима, један дрвосјеча, са сјекиром у руци, по цијели дан радио за капу жита, што преведено на данашње вриједности значи да му је дневница износила неких три еура. Такође, ријеч дрвосјеча је приписивана, не само људима који су сјекли дрва, него и онима који су својом појавом и понашањем одударали од онога што се зове лијеп укус. Зато дрвосјечама никада није падало на памет да се примакну водећим друштвеним слојевима гдје се посебна пажња придавала поштовању бонтона. Њима је једино било важно да имају оштру сјекиру и да постигну што бољи учинак у шуми, како би, од тешко зарађеног новца, могли да купе оно најосновније за живот. Током мукотрпног посла, са њихових усана често је знала да потекне пјесма којом су у големим горама, свјесни своје пролазности, лијечили душу и племенили проливени зној. Тако су, поштујући строго шумски ред и природне законитости, онако горопадни и снажни, показивали да су, уствари, добродушни људи и да њихову грубост испуњава доза њежности и осјећај одговорности. Они су знали да их Свевишњи прати и да свака погрешно одапета сјекира може жестоко да их кошта. Ти људи нијесу првачили у друштву, јер су били свјесни своје величине. Њихови лактови су у масама и на скуповима били строго прилијепљени уз тијело, јер би им сва настојања да се нађу негдје у прочељу била бесмислена. Њихови прохтјеви су били мали, тек онолико да им породице не буду гладне, што је показивало да из њихових сјекира олистава скромност, као једна од најузвишенијих човјекових одлика. Зато су и поштовани у духу свог значаја, али и сажалијевани због тежине посла који обављају.
Но, да у Црној Гори више није ништа као некада, па ни дрвосјече, увјерио сам се недавно кад сам покушао да у једној кафани у Васојевићима попијем кафу. Тамо сам затекао неке „биране“ црногорске главе, мада је била и по нека српска, како у друштву једног од моћнијих шумских концесионара, који је, уз помоћ джавног изума, своју некадашњу сјекиру замијенио моћним тестерама и машинама, праве фешту. Угледах како бивши дрвосјеча из својих џепова вади снопове новчаница од по 100 еура и како једна од њих завршава у њедрима пјевачице која му на увце проломи: „Ти си бог срца мог“. Све то изазиваше ерупцију одушевљења код политичке и бизнис елите која је, заокупљена величином новокомпонованог горолома, констатовала да се у Васојевићима, иако је сипац одавно захватио шуме, боље живи него икада и да су срећни крајеви који изњедре мозгове оваквог кова. Најмудрији међу њима рече: „Знате ли само какав је ово добротвор и донатор, колико је он учинио за општу ствар и колико је само ћепаница штетовао да би приволио што више људи да подрже ово благостање у које смо загазили?“ Додаде да се на Косову прича само о њему и његовим балванима и да ће му држава, без обзира за кога ради, за учињена дјела морати ордење да додијели, те да је с правом увијек у прочељу, до првог и уз прве. Ганут ријечима хвале и подршком елитних синова, којима је шумско богатство остављено у аманет, некадашњи дрвосјеча, а сад модерни империјалиста, показујући своју супериорност у односу на обичне смртнике, позва пиће за цијелу кафану узвикујући: „Нека пси лају, док балвани пролазе, ја овдје држим банак“. Опчињени доминацијом шумског моћника, газда кафане и конобари су заборавили на остале госте, тако да ја не дочеках наручену кафу.
Покушах, послије свега, да дојмим да ли се ово бивши горолом, заиста, трансформисао у сваком погледу. Закључих да јесте, с тим што му је једино коефицијент интелигенције, изгледа, остао исти, без обзира што му је сјекира пала у мед. Закључих да су моралне норме, скромност, памет и образовање ограничавајући фактори за велике пословне успјехе и прикључак елитним друштвима, бар када је Црна Гора у питању, јер су се овдје елитизам и примитивизам нашли у истој равни.
31. мај 2017. год.
